Milorad Miki Damjanović, naš poznati televizijski i pozorišni glumac, govori nam o svojim počecima karijere, glumi, televiziji i pozorištu. Šta je bilo značajno, televizijska ili pozorišna uloga, koja ga je navela kako i u čemu da prepozna sebe. Glumac iz Vaše omiljene serije Kolo sreće I mnoge druge. Uživajte u ovom intervju dok čekate nastavak popularne serije ili kabarea u Vašem gradu. Samo za Vas Milorad Miki Damjanović 

Šta Vas je podstaklo da izaberete glumu kao svoj poziv? 

Nije me ništa podstaklo, nego je moj život tako krenuo, da sam u jednom trenutku od nekih problema koje sam imao kao nerazumevanje među svojim vršnjacima, pobegao u pozorište gde su otkrili moj talenat, gde su ga gajili i zarazili me virusom pozorišta. Već sa recimo, sedam ne, sa recimo dvanaest, trinaest godina bio siguran čime želim u životu da se bavim. 

Koja je značajna uloga na Vas ostavila poseban utisak?

Bilo je dosta uloga u kojima sam morao da pronađem nešto što nisam imao u sebi ili sam bar mislio da ga nemam, al jedna koja je definitivno promenila moje viđenje života, ljudi, ljubavi, bolesti, života i smrti je predstava Anđeli u Americi, uloga prajora. To je uloga koja me je privatno promenila. 

Od svih uloga koju ste odigrali, bilo da je reč o filmu ili seriji, koja Vam je najdraža i zašto?

U svakoj ulozi koju igrate morate da ubacite malo onoga što ste Vi lično, što ste vi privatno, tako da hteo ne hteo ja u svakoj moram da se pronađem, ali ima uloga koje su i pisane baš za mene, te sam čini mi se najbolje i odigrao kada su pisci znali moj senzibilitet I moja glumačka sredstva. Mislim da su to moje najbolje uloge a s druge strane da bi vam se verovalo vi zaista u svakoj ulozi morate da pronađete nešto vaše, čak i ako ga nemate, da vidite kakvi biste bili kada biste to imali. 

Da li se pronalazite u nekoj Vama posebnoj ulozi?

Pa ima ih dosta, to je ono kad svaki autor kaže sve su mi drage, ne. Ja na primer, što se televizije tiče, najviše volim svoju ulogu u seriji Kolo sreće, gde igram Brku poštara a u pozorištu je bilo više takvih. Bila je ta uloga prajora anđelima u Americi, bila je uloga Bogdana u predstavi moj deda je aut i bila je uloga Pavla Pepinija u predstavi Pomorandža za zbogom. 

Koliko Vam iskustvo iz privatnog života znače tokom pripreme za ulogu?

Pa da, uvek morate da pronađete nešto iz iskustva da biste pravili ulogu. 

Koliko sugrađani posećuju pozorište i kako Vi gledate na to?

Postoji podatak da samo 2% na primer stanovnika Beograda posećuje pozorište. Ja mislim da taj procenat mora da se poveća, ali mislim da ni pozorišta ne čine ništa kako bi privukle neke ljude koji nisu posetioci pozorišta da ih privuku da dođu, naime čini mi se da je pozorišni trend u celoj Srbiji, ne samo u Beogradu postao takav da se predstave prave za određeni mali broj pozorišnih sladokusaca i da je vrlo retko naići na predstavu koju može da razume i jedan običan čovek koji radi na primer kao službenik ili kao kasirka u maksiju.

Autor ste kabarea Čeznem da Vam kažem, da li je velika posećenost tome?

Na moje ogromno iznenađenje, posećenost i igranja tog kabarea je uzelo toliko maha da ja kad sam ga pravio, samo bih u snu mogao da poželim da to ima ovakav odjek kakav ima zapravo. Ja sam to napravio za svoju dušu i mislio da ću igrati verovatno na nekoj maloj sceni za neki određeni broj ljudi, međutim publika je očigledno prepoznala iskrenost i čistu emociju i dolazi u pozorište da se smeje i da plače i da doživi katarzu. Tako da, ja mislim da je to recept kako publiku vratiti ponovo u pozorište. 

Šta će te pamtiti lepo u prošloj godini?

Pa lepe stvari su se dešavale u prošloj godini, naime, dešavale se premijera kabarea Čeznem da Vam kažem, dešavale su se neke lepe privatne stvari. Ja sam čovek koji se raduje malim stvarima i sreću vidi u sitnicama. Tako da onda zaista mogu da kažem da je bilo mnogo lepih trenutaka u prošloj godini i u ovoj. 

Da li priželjkujute neku ulogu?

Uloge više ne priželjkujem. Sa poslovne tačke gledišta ne priželjkujum više ništa i to je jedno ogromno osećanje slobode i ispunjenost, zato što bih rekao da sam neke ciljeve koje sam sebi zacrtao ostvario i to mi je sasvim dovoljno, sve ostalo što se bude dešavalo je dar od Boga, jer imam utisak da ponekad zaboravimo da nešto što smo želeli pre deset, petnaest godina, a sada živimo to da smo zaboravili da nam je to bio najveći san, pa onda jurimo za nekim novim snom i nikada zapravo nismo srećni tako da ne, ne priželjkujem.

Vaš životni moto je?

Pa ja sam ranije imao razne neke krilatice koje su moj moto, ali sada je nešto što ja osećam a to je, pronađi u svakom danu bar petnaest sekundi svog mira, spokoja i sreće. 

#MiloradDamnjanović #Miki #Glumac #Televizijapozorište #Kolosreće #KabareČeznemdaVamkažem

ŠERUJ NA: